Изложба "Флорални мотиви на предметима од текстила" из Етнографске збирке Музеја на отвореном "Старо село" у Сирогојну, уприличена је поводом обичаја из годишњег циклуса везаних за биље, а који се обележавају управо ових дана Ивањдан и Петровдан.
Флорални мотиви – биљни свет као уметничка представа, били су присутни и примењивани у свим културама и подручјима живота, на већини употребних предмета, градитељским и сакралним објектима, као и многим другим предметима, међу којима су и они везани за култове и обичаје. Примена флоралних мотива била је условљена начином живота човека, његовим привређивањем и додиром са природом, културним наслеђем и утицајем уметничких стилова. И подлогу српске народне уметности, у којој су такође веома заступљени флорални мотиви, чине словенска традиција и старије балканско наслеђе.
Значајније колекције на којима је заступљеност ових мотива изражена, су колекције текстилних предмета Етнографске збирке Музеја на отвореном ,,Старо село“ у Сирогојну. Чине их предмети ручно израђени од природних сировина, вуне и конопље, као и памучног платна. Ови предмети су у прошлости имали употребну вредност као делови покућства, или као делови одеће коришћени у свакодненом животу златиборских сеоских породица. Од текстилног покућства у Колекцији су заступљени ћилими, поњаве, ирами, сеџаде, ткани вунени јастуци, чаршави, пешкири, платнене везене јастучницe. Од одевних предмета Колекције издвајају се кошуље, прслуци, копорани, зубуни, чарапе, рукавице, појасеви. Мотиви на овим текстилијама су разноврсни, од геометријских, преко комбинација геометријских, антропоморфних и флоралних, све до стилизованих флоралних и зооморфних. Ипак, по разноврсности и заступљености преовлађују флорални мотиви.
Посматрани употребни предмети народног стваралаштва свакако су, поред основне намене и естетске вредности које су њиховим ствараоцима и корисницима доносили задовољство, имали и потврду позитивних снага. Естетика и декоративност постизана је комбиновањем тканина, боја, техника и мотива. Све је потекло из природе. Представљање биљног света могло је имати и одређена симболична значења. У том смислу може се рећи да је биљни свет био обележје трајања живота: рођење, сазревање, смрт, преображење. У свим културама постоје светковине биља, изражене кроз различите обреде, и достижу врхунац у летњем солстицију, а видљиви су и у годишњим циклусима многобројних обичаја, што је присутно и у нашој култури и обичајима.
Биље је симбол природног развоја који се одвија у свим животним сферама. Траве су симбол свега лековитог и окрепљујућег, и враћају здравље и плодност. Цвет је симбол љубави и склада. Он се поистовећује са симболизмом детињства и на одређен начин еденског стања – раја и уживања. Цвет се сматрао и моделом развитка спонтане, неизвештачене уметности[1].
Због тога се може рећи да је народна уметност и настала спонтано, неизвештачено, као израз потреба окружења. Она је важан део културног наслеђа, и као таква присутна у савременој култури и уметности.
