У српској средњевековној држави занати су били веома развијени, нарочито по селима. Читава села су се бавила појединим занатима о чему сведоче и називи места: Штитари, Колари, Ковачи... занати су се углавном развијали из домаће радиности. Радећи у својим кућама, најпре за потребе свог домаћинства, многи људи су се толико извештили да су постли надалеко познати мајстори. У почетку, сеоски занати су имали специфичну, једноставну технологију, али су се временом усавршавали, тако да су почеле ницати и сеоске занатске радионице.

Међутим, крајем XIX века, као последица процеса урбанизације и продора фабричке робе на тржиште, многи занати и занатлије су слабили и пропадали. Између два светска рата бележи се напредовање занатства, посебно у технолошком смислу, јер су набављане савременије машине и алати, да би већ током Другог светског рата занатство поново запало у кризу због страдања занатлија и уништавања имовине током ратних разарања. Након ослобођења, нова власт је подстицала занатство, које ће, како се предвиђало, постати основ за индустрију и привреду уопште.

Данас, услед развоја науке, технике и технологије, ручно рађени занатски производи нестају пред машински прављеним предметима, а традиционални поступци израде појединих предмета је готово заборављена. Многи занати, некада веома цењени, одумиру.