Са продором Турака у Европу почиње славна историја о хајдуцима на Балкану. У хајдуке нису одлазили само бескућници и од власти жигосани, већ и виђенији људи. Хајдучке дружине предводиле су харабмаше – махом угледнији људи, али неретко и духовна лица. На силу су одговарали силом. Турци су пљачкали, убијали, одводили жене и децу; хајдуци су у заседама на друмовима пресретали турске путнике и војнике, одузимали им благо, заробљавали их и убијали. На поробљеној територији лети су живели по шумама, а зими код јатака. Јатаци су имали значајну улогу у хајдучкој организацији. Зато се и говорило да ''хајдука нема без јатака, они су очи и уши хајдучке''. За указано поверење хајдуци су савесно бринули о њима, а издаја се памтила све до ''деветог колена''. Почетком XIX века јавља се нови тип хајдучије која губи своја основна обележја. Она поприма облик друмског разбојништва ради освете и пљачке.