''Вајат је знамење младости. У њему је усредсређен живот момачки, девојачки и тек ожењених задругара. Старија чељад готово да немају у њему удела. Ход сеоског живота је од вајата до запећка у соби...''

Вајати нису били посебно уређени, не само зато што није било довољно простора, већ највише због тога што то није дозвољавало тешко стање на селу. Није реч само о немаштини и оптерећености свакодневним пословима, већ највише о осећају привременог пребивања на неком месту. То је највише било изражено у последњим годинама турске владавине. Најчешће је опрема била скромна, ограничена само на оно што је било најнужније. Код мањих зграда читав простор заузимао је лежај, за друго шта није било места. Кревети се јављају нешто касније, када је градска култура почела да осваја село. Они су краћи од градских, али шири јер у њима спава читава породица. Уколико је зграда већа, поред лежаја се налазе и ленка (мотка на коју се вешала одећа и постељина), ковчези (један или два) за одлагање ставри и натре за ткање.