У вајатима се држала и девојачка спрема коју млада годинама припрема. Ткане, шивене и везене ствари у сандуцима доноси у нову породицу: постељину, пешкире за кићене сватова, одећу за себе итд. Према могућностима родитеља, обичај је да се спрема допуни и готовим новцем, стоком или комадом земље. Девојке имућнијих родитеља, поготову ако су јединице, удајом добијају, поред богате девојачке спреме и нешто непокретног имања, па се за те девојке каже да су миражџике. Спрема и имање које добијају зове се мираз. Најбоље су миражџике које немају браће, јер наслеђују родитељску имовину. У многим случајевима од величине девојачке спреме и њеног мираза зависи да ли ће се, како и када, девојка удати: добра миражџика има шансе да према себи бира прилику, а удаја девојке без мираза у много случајева зависи од њене лепоте и среће.

Уколико у породици нема мушке деце, обичај је да један од зетова при женидби долази у кућу свога таста и у њој остаје да живи, добијајући сва права и обавезе правог сина. Ако има само једну кћер, домаћин призећује оног за кога се она уда, а ако их има више обично се призећује најмлађи зет. Призећени човек се у народу назива различитим именима: ''домазет'', ''доходац'', ''привук'' итд. Улазећи у кућу таста, домазет прекида везу са својом породицом. У многим крајевима зет узима презиме и породичну славу свога таста. Домазетству се прибегава из невоље, ''само да не опусти дом, јер мука и закон мења, а љута невоља очију нема''.