Изложба "Баш:Ти:На:Рафу"

Понедељак, 18 Мај, 2015 - 10:00 до Уторак, 1 Септембар, 2015 - 10:00

БАШ:ТИ:НА (НА) РАФУ је експеримент, допринос расветљавању дилема којима данас посвећујемо пажњу: култура на тржишту. Игра речи није, наравно, случајна. Током развијања овог експеримента пошло се од претпоставке да (културна) баштина, као део свеукупне културе, није сама по себи на тржишту. Уколико се она не може чудесно преобразити у „производ“, то значи да у ту трансформацији морају обавитиу људи. Можемо их овде и сада назвати професионалцима у области заштите, презентације и интерпретације наслеђа. У том је смислу Баш Ти На Рафу упућено њима. Добро питање на овом месту било би: „Ко су то Они?“  Питања која поставља пројекат Баш:ти:на (на) рафу односе се на све: на оне који знају да су професионалци, на оне који се тако осећају, на оне који су аматери а верују да су најбољи професионалци, на оне које верују да су професионалци а лошији су од најгорих аматера, као и на оне који се никако не осећају по том питању.

Баш:ти:на (на) рафу има два „супротстављена“ дела који чине целину. Први део базиран је на измишљеном лику.Посао кустоса музеја састојао у формирању психологије измишљене личности који у приватно наслеђе добија културно добро и „хвата се у коштац“ са појмом наслеђивања у најширем смислу. Начине на који лик успева или не успева  да разграничи лично од општег добра, направи разлику између права и обавеза, разуме одговорност у систему наслеђивања кроз свакодневне игроказе и однос са публиком оживљава сарадник на пројекту и пријатељ музеја који разуме супротстављене позиције и дилеме – Ирена Молнар, етнолог/антрополог.

Креирани лик веома честог репрезентује профил посетиоца Музеја на отвореном „Старо село“ у Сирогојну који имају некритички однос према прошлости – идеализују је, шминкају и дотерују, већ према сопственом нахођењу. Те идеализације веома често подразумевају носталгичне флоскуле какве су: људи су некада далеко здравије живели и хранили се, били дуговечнији, поштовали ред, имали осећај морала и хијерархије... Лик који „оживљава“ пред очима посетиоца нема улогу да расправља са посетиоцима о овим ставовима нити да их разуверава. Улога лика је да континуирано осмишљава унутрашњост једне половине главне куће домаћинства и прилагођава је сопственим потребама у свакодневном животу или свечаним тренуцима, али кроз визуру савременог тренутка. Кроз сталну адаптацију простора лик реагује на коментаре посетилаца, приближава се или удаљава од сопствене визије или аутентичног изгледа, функција и образаца понашања. Истовремено води лични дневник као сведочанство о „свом животу“ али и дневник кроз који свакодневно евалуира сопствене ставове и ставове посетилаца. Цео концепт замишљен је као директан судар вредносних система прошлости и садашњости и преиспитивања граница компромиса и граница „трговања“.

Други део експеримента смештен је у музејску продавницу реплика производа старих заната и занимања и сувенира. У класичном продајном амбијенту изложено је осам класичних белих музејских витрина на које су посављене стаклене кутије. У њима се налази осам предмета из етнографске збирке музеја. Предмете прати легенда која га смешта у историјски контекст заната или занимања персонализован фотографијом произвођача, биографија самог предмета и истакнут инвентарни број. Додатак који „смета“, или се пак, у зависности од угла посматрања, сасвим природно уклапа у амбијент музејске продавнице, јесте истакнута хиперболисана тржишна вредност музејског предмета оличена у готово надреалној цени. Како је она далеко већа од сличних или истих предмета који се могу купити и у самој продавници, чак астрономска, отвара се питање вредности и цене: да ли вредност кореспондира са ценом? Да ли историјат предмета игра улогу у одређивању вредности? Да ли присуство биографије предмета подиже вредност и како може утицати на цену? Да ли колективно и институционализовано наслеђе процењиво или непроцењиво?